Минулог викенда претрпео је пораз чак и мој евроскпетицизам – постало је очигледно да је ступање у Европску унију можда једина шанса за очување Србије у њеним садашњим и овако доста размивеним границама. Могуће, ако Београд стигне да пре потпуне дезинтеграције земље ускочи у европски воз, да се Војводина неће толико упињати да побегне из српског загрљаја. Јер, наизглед, где више има да бежи — свуда наоколо све сама Европа. Наравно, реч је о нацрту Статута Војводине који ће се наћи на дневном реду Скупштине Србије већ 16. новембра. Недељу дана за расправу је пука формалност. Већ се зна да ће овај документ подржати најмање 143 посланика. Не може се рећи да ће Статут бити усвојен у оном виду како су га зацртали борци за слободу Војводине од Србије. Карактеристичан је у том смислу коментар главног социјалисте земље Ивице Дачића који је и унео својим амандманима најрадикалније измене у првобитни документ. У разговору са новинарима он је појаснио: „Из Статута су избачене одредбе којима се Војводина дефинише као део простора средње Европе, а уписано је да је Војводина неотуђиви део Србије! Избачено је позивање на „историјско право грађанки и грађана Војводине", а промењен је члан по којем Војводина има право да доноси законе, већ ће моћи да доноси скупштинске одлуке. Војводина неће моћи да склапа међународне уговоре, већ међурегионалне споразуме, и то уз сагласност наше спољне политике, и моћи ће да оснива представништва у регионима у Европи и у Бриселу, али уз сагласност Владе“. Поштено да кажем, Дачић и његови партнери су доста постигли јер апетит аутора пројекта заиста запањује. Тешко је и замислити како би Београд могао да утиче на једну европску регију, све са амбасадором у Бриселу, која се уз то још сваки час позива на „историјско право грађанки и грађана Војводине", читај грађана и грађанки Аустро-Угарске монархије. Али и у садашњем виду нацрт Статута изазива бројна питања. Пре свега то су замеци некаквог свог МИП-а и сопствена Влада. Али ово су питања правног реда. А постоји још и политички… Док траје разматрање унетих амандмана, које опозиција сматра козметичким,а власт суштинским, нико да се осврне на макар и краткорочни историјски контекст. А тај контекст наводи на најмрачније мисли. И прва од њих је помисао на оне мале сиве створове што први напуштају тонући брод. Зашто тонући? Нажалост, управо о томе сведочи новија историја Србије. Прво је, схватајући да су Срби расејани по свим републикама бивше Југославије, грчевито покушавала да је сачува. Безуспешно. Након крвавих ратова поред је остала само Црна Гора. Не задуго – чим се испоставило да их нико неће на силу држати, и да су све војне опције искључене, Црногорци су се здушно бацили на формирање своје државности. Србија још није стигла ни себи да дође од губитка последњег у државном смислу савезника, кад ето ти и у рођеној кући проблема – оде Косово. И сада је истим путем кренула Војводина. Плашим се да ће ускоро лакше бити набројати оно што је остало, него оно што је отишло. Или, како је неко злобно, али тачно приметио на једном хравтском сајту — „Србија ти је ко Nokia, сваке године нови модел и све мања и мања“. И не ради се о томе шта Војводина добија овим конкретним Статутом. Реч је о тенденцији. Рђа разједа ткиво Србије и тешко је рећи може ли ишта тај процес да заустави. У историји, па и новијој, наравно има примера сасвим успешне борбе против овог зла – узмимо, рецимо, пример Чеченије – али ти примери су неупотребљиви за садашњу Србију наоружану само тезом о непротивљењу злу насиљем. Тако да нам преостаје само да чекамо ко је следећи. Ја типујем на Санџак, мада оне албанске општине на југу Србије могу да преузму вођство. И у таквој ситуацији једини излаз може заиста постати чланство у Европској унији – кад и Београд добије свог газду, можда ће се ови бројни, а ситни сепаратисти најзад смирити. <audio>
Минулог викенда претрпео је пораз чак и мој евроскпетицизам – постало је очигледно да је ступање у Европску унију можда једина шанса за очување Србије у њеним садашњим и овако доста размивеним границама. Могуће, ако Београд стигне да пре потпуне дезинтеграције земље ускочи у европски воз, да се Војводина неће толико упињати да побегне из српског загрљаја. Јер, наизглед, где више има да бежи — свуда наоколо све сама Европа. 
